Судови излазе у сусрет држави и одређују казне макар толике да покрију притвор. Држава се заправо доказује преко притвора, а судије раде и под притиском јавности.
Од анархисте Ратибора Тривунца чули смо како српски притвор изгледа изнутра. Урушавање достојанства притвореника из његовог сведочења огледало се понајвише у оброцима зачињеним бубашвабама и обављању физиолошких потреба пред десетак сведока. А ни званична статистика не успева да оповргне ово сведочење. У овдашњим притворима борави, наиме, 2.997 притвореника. Дупло више него што капацитети дозвољавају у укупно 24 затворске установе (четири затвора немају притвор). У најозлоглашенијем притвору у Србији, Окружном затвору у Београду, познатијем као ЦЗ, тренутно борави 1.200 притвореника. У те просторије невладине организације немају приступ, а у Хелсиншком одбору за људска права и Центру за људска права из Ниша кажу нам да никада нису успели
да добију одобрење суда да разговарају са притвореницима непосредно. Приступ ћелијама и дозволу за разговор без надзора имају само Црвени крст и Високи комесаријат УН за људска права. Заштитник грађана је, међутим, посећивао притворске јединице реагујући на жалбе притвореника. Обилазећи анархисте који су се жалили на мучење, Милош Р. Јанковић, заменик омбудсмана за права особа лишених слободе, закључио је да дискриминација није била усмерена према овој групи људи, него да су услови испод минимума стандарда за све притворенике.„Постојећи недостаци смештаја, недопустива пренасељеност, недостатак дотока природне светлости и ваздуха, влажни мокри чворови, неокреченост и лоша хигијена спаваоница, спавање на поду, те онемогућавање тих особа да проводе потребно време на свежем ваздуху, недовољан квалитет исхране, као и неадекватна здравствена заштита и недовољни кадровски капацитети, опште су карактеристике услова живота притвореника у Србији,“ закључио је Јанковић.
„Питам се чак и ако неко издржава казну затвора да ли то значи да мора да издржава и казну хладноће и казну некупања?“
Дамир Јока из Управе за извршење кривичних санкција, с друге стране, не оспорава да број притвореника одавно превазилази капацитете. „Решење запростор скопчано је са новцем који можемо да добијемо из буџета,“ каже Јока.
„Партиципирали смо и код Европске банке за реконструкцију и развој за изградњу два нова затвора. Али да би се обезбедили бољи услови потребно је десетине милиона евра. У овом друштвеном тренутку да зидамо затворе били бисмо у дисхармонији са социјалним кретањима,“ каже Јока.
Укупни годишњи прилив од по хиљаду затвореника почиње са 2003. годином када је био чак и троструко већи. Потреба кажњавања је неспорна, а затворска управа, не може утицати на тај број. Али могу судови. Омбудсман, већина адвоката и криминолога сагласни су да судови пречесто и предуго посежу за мером притвора.
„Много је Кнежевића, Кљајевића, Џајића и Родића које држе у притвору месецима и након тога их пуштају, а да се ниједна околност ни на њихову штету ни у корист не промени,“ коментарише Јанковић.
Иако Законик о кривичном поступку налаже да се притвор употреби као мера тек када су исцрпљене друге могућности, досадашња пракса судова била је да углавном не разматрају могућност ограничавања кретања или одузимања исправе,те да одбијају јемство. По Уставу, полицијски притвор од 48 сати је горња граница, али правосудни органи ту границу виде као два дана простора да ништа не раде на случају. Веома често се у притвор противзаконито иде без решења, а то потврђују процеси које су грађани добили против Републике Србије пред Међународним судом за људска права. Адвокат Сеад Спаховић каже да се у Србији притвор користи преко сваке мере и да, штавише, и казне зависе од времена проведеног у притвору.
„Притвор је изузетна мера. Не подразумева се, него се користи само када су исцрпљене друге могућности. И тада се одређује на најкраће могуће време, а кад се одреди поступак мора бити хитан. У пракси је све обратно. У свим поступцима пред Специјалним судом се, рецимо, притвор подразумева, а већ сами претреси трају предуго. Тако људи са оптужницом за привредни криминал проводе у притвору по 2,5 године, јер предмет дође на суд тек за око осам месеци, а прво рочиште после више од годину дана. Тужилаштво користи надлежност тамо где је нема, а судови излазе у сусрет држави и одређују казне макар толике да покрију притвор.“ Држава се, по Спаховићу, заправо доказује преко притвора, а судије раде и под притиском јавности. „Јер, када се некоме укине притвор, скаче штампа. Медији су постали органи гоњења, напумпавају јавност, таргетирају и крше претпоставку невиности. У таквој ситуацији се и судије плаше да укидају притвор, чиме се свакако угрожава њихова независност,“ објашњава Спаховић који ће из искуства рећи да су сами услови у притворима, иако лоши, ипак бољи него што су били пре десет година.
И у пресудама Међународног суда за људска права, неадекватни услови махом нису били разлог због кога је Србији наложено да плати штету притвореницима. Али,чињеница да у притворима постоје одељења без наркоманије(?) казује да постоје и она друга. О медицинској заштити, с друге стране, не мора да говори Тривунац него вести које стижу из Нишког затвора о смртним случајевима предозирања. У структури лица лишених слободе чак 60 одсто су зависници од наркотика.
„По Правилнику о минималним стандардима УН из 1955. године и светлост и ваздух морају имати директан доток у ћелије. То ниједан наш притвор не испуњава,“ каже адвокат Никола Баровић. „Ако немамо новац за зграде, зашто ни возила не испуњавају тај услов дотока светлости? Дакле, разлог нису средства, јер се возила мењају на неколико година. То је политичка одлука, али је истовремено и повреда Конвенције о забрани тортуре, јер је недостатак светла блажи облик психичке и физичке тортуре све и да су људи из те установе расположени као особље у Хајату.“
Минимални стандарди УН су осамдесетих година „унапређени“ и ригорозније дефинисани у новим европским стандардима, које и Србија инкорпорира узаконодавство, иако не испуњава ни претходне, мање, захтеве Правилника УН.
Но, чак и када то чини, законодавац покушава да избегне суштину ових стандарда.
Па, тако Закоником о кривичном поступку (у члану 5) док је у полицијском притвору човек има право на медицинску негу лекара ког сам изабере. Али ту могућност нема и у судском притвору. Та установа има лекара, који је формално обавезан да се јави притворенику у најкраћем року.
До средине шездесетих година у притвору у Београду било је свега по педесетак људи. Не само зато што је било драстично мање криминала, него и зато што се за притвором као мером на основу тадашњег Закона о кривичном поступку није посезало док се друга средства не исцрпе. Од доношења Устава 1974. године статистика показује да су судови све шире користили притвор, а осамдесетих се тај тренд наставља до данас. Криминализација друштва деведесетих, заједно са таквом праксом судова, доводи систем до границе издржљивости. Како је враћање на поновни поступак, подразумевало продужење притвора, тренутна реформа судства би у том смислу могла утицати на број притвореника. Јер ће ускоро Виши
суд морати да донесе одлуку, али, ће за најтежа дела у ЗКП остати притвор од две до четири године.
Криминолог Златко Николић, бивши управник КПД у Панчеву, објашњава да упритвору није обавезна такозвана пермитивна атмосфера - постављање облика дозвољеног понашања. „У ствари, она постоји, али се своди на шетњу и собу и сталну неизвесност. Не постоји, дакле, никаква друга активност која оставља човеку перспективу. Све што се дешава тамо зависи од одлуке судова, а окружни су једини надлежни да надгледају живот у притвору. Међутим, они нису само надлежни него и обавезни да преиспитују околности у којима су притвореници.
Судије махом никада не кроче у притвор“, каже Николић. „Узимамо погрешан модел, какав има Америка, у којој је сваки стоти грађанин у притвору. Решење просторних проблема и алтернативним казнама колико и у прерасподели притвореника по установама.“
И Милош Р. Јанковић сматра да теза да је за промене потребан новац не стоји. „Јер док наводно радимо на алтернативним мерама за нека кривична дела истовремено уводимо казну затвора за саобраћајни прекршај. А суштина нам промиче. Јер елементарне услове који важе већ пола века не треба да испунимо због међународне заједнице, него због достојанства свих нас. Услови смештаја у притвору утичу и на исходиште по повратку на слободу.“
О исходишту на слободи можда најбоље говори податак да су чак 50 одсто свих особа лишених слободе у овом тренутку повратници. Очигледно, људи без исходишта у важећем систему. У деценијама на које се позивају стручњаци - педесетих и шездесетих година - затвори су имали привредне јединице које данас није могуће организовати из много разлога. Али, ако нема много доприноса, неки сматрају да не мора бити ни толико трошкова на рачун буџета.
Адвокат Рајко Даниловић подсећа такође да притвор није она мера која би требало да буде, него се најчешће претвара у меру одмазде против притвореника. „У Србији притвори трају предуго и економски су непотребно неисплативи,“ каже Даниловић.
Минималне стандарде, на које смо пристали 1955. године, у Србији испуњавају једино притворске установе које више нису под јурисдикцијом овдашњих судова и министарстава него под надзором међународне заједнице на Косову и Метохији.
Тамошње бројке не улазе у статистику српских установа и притвореника, а с њом би се парадоксално, приближили тим минималним стандардима живота притвореника.
Била би то згодна иронија да није тужна реалност.
На положај особа лишених слободе директно се односе Конвенција о стандардима за поступање са особама лишеним слободе (1955. г), Европска (2002.г) и Конвенција УН о забрани тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни и поступака (1984.г). од укупно десетак тужби, притвореници су у неколико случајева пред Међународним судом за људска права у Стразбуру успели да докажу кршење основне Конвенције за заштиту људских права током трајања притвора.
Држава није губила спор на услове у притворима него по основу члана 5. који се односи на право на слободу и безбедност. У последњем случају, Ђермановић против Србије, у образложењу суда држава је одговорна, јер се судови стереотипно позивају на опасност од бекства и тај разлог неосновано користе за продужавање притвора. „Штавише, захтев подносиоца за пуштање на слободу није прихваћен ни у случају када је протекао период од три четвртине казне која му је касније изрицана и упркос погоршању његовог здравственог стања.“
Славољуб Царић, заступник Србије пред Европским судом за људска права каже да у досадашњој пракси није било повреде Конвенције у смислу услова у притворима „него само у дужини трајања поступка и може да се каже у обимном одређивању притвора. Истина је да се одмах прибегава притвору и да он дуго траје, а увек са истим образложењем опасности од бекства. То може, у крајњој линији, бити првобитна опасност, али њу је суд, уосталом, дужан стално да преиспитује,“каже Царић.
