ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА
Измене Закона о ванпарничном поступку и ограничење слободе кретања
Приближавамо се дуго најављиваној измени Закона о ванпарничном поступку. За оне неупућене, то је процесни закон којим је, између осталог, прописана такозвана присилна хоспитализација, односно смештање и задржавање душевно болесне особе у одговарајућу здравствену установу без њеног пристанка.
Пропис је значајан, јер се ту суштински ради о лишавању слободе.
Из закона треба уклонити одредбу којом је прописано да „суд одлучује… кад је због природе болести неопходно да то лице буде ограничено у слободи кретања или општења са спољним светом”. Наиме, лишавање слободе особе са менталним поремећајима може бити оправдано само ако је реч о заштити живота или имовине, а никако не сме да представља сврху поступка. Конвенцијом за права особа са инвалидитетом наглашено је да постојање инвалидитета ни у ком случају не може да буде оправдање за лишавање слободе.
Посебно треба обратити пажњу да је Уставом прописано да „лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду”. За разлику од лица које је осумњичено да је извршило кривично дело и које ће обавезно у року од 48 сати бити изведено пред суд, према постојећем законском решењу, особа са менталним поремећајима никада неће бити изведена (предата) суду. Осим тога, према постојећем законском решењу, пријава о задржавању биће послата суду тек после три дана од почетка задржавања у установи, а након неколико дана колико путује пошта, суду почиње да тече рок од 30 дана за доношење решења. На то се може додати и време за израду писаног отправка решења и достављање, што значи да се може очекивати да ће особи задржаној у установи судско решење у најбољем случају бити уручено у року од 40 дана. У пракси, неће јој бити уручено.
Судија углавном никада не види особу о чијем задржавању је донео одлуку и уопште је не саслуша.
Осим што треба да разликује сагласност на медицинску меру прописану Законом о здравственој заштити (право на пристанак) од сагласности на смештај у установу, ново законско решење треба јасно да истакне да нико не може бити задржан, односно лишен слободе, нити на основу своје, нити туђе сагласности. У пракси се дешава да у случајевима када је индиковано задржавање неке особе, установе прибегавају прибављању сагласности како би избегле судски поступак. Сходно томе, статистички подаци би приказали потпуно нетачну слику да су скоро све особе у психијатријским болницама смештене добровољно. Наравно, намеће се питање: ако су ту добровољно, зашто се закључавају, везују...
Указао бих, у том смислу, на појаву да је велики број особа у Србији задржан у психијатријским болницама и установама социјалне заштите на основу сагласности њихових старалаца. То што је неко лишен пословне способности не значи да је уједно и лишен слободе, нити да по основу сагласности његовог стараоца може бити затворен, чак и доживотно, у некој установи. Било каква изјава стараоца не сме имати значај за слободу штићеника. Ту се посебно поставља питање стараоца који је корисник благодети имовине штићеника смештеног у установи, али то је већ остваривања контролне функције надлежних органа.
Своју решеност да суштински промени постојеће стање радна група ће превасходно показати тиме што ће предложити законско решење којим ће, као минимум, изједначити положај особа са менталним поремећајима с положајем лица осумњичених за извршење кривичних дела у њиховом праву да по лишењу слободе буду изведене пред суд најкасније у року од 48сати. У супротном, особе с менталним поремећајима остаће грађани другог реда.
