Ускоро ће се навршити годину дана од доношења Закона о заштити лица са менталним сметњама. Иако су заштитник грађана и представници цивилног сектора благовремено и аргументовано указивали на његове бројне недостатке, преовладао је став, који су делиле и поједине међународне организације, да је боље да се донесе било какав закон него никакав. Не улазећи у дебату тим поводом, уверен сам да смо се приближили тренутку у ком треба поставити питање шта у њему треба мењати.
Иако је током јавне расправе прихваћена интервенција аутора овог текста да се уместо факултативности унесе обавезност образовања посебних јединица за обављање послова заштите менталног здравља у заједници, наведеним није отклоњен суштински недостатак. Наиме, Законом је предвиђено да се јединице за заштиту менталног здравља организују као допунска делатност постојећих психијатријских установа и домова здравља. Наведено се не може обављати као успутна активност! Потребно је предвидети формирање центара за заштиту менталног здравља, као аутономних установа, те уредити њихову организацију, надлежност и делокруг рада. Све у циљу стварања услова за ефикасно лечење, збрињавање и сваковрсну подршку особама са менталним сметњама у заједници.
Очигледно је да су ти недостаци закона резултат непостојања воље релевантних политичких структура за спровођење деинституционализације у Србији, али и страха великог броја психијатара за своју професионалну будућност због рационализације служби у секундарним и терцијарним психијатријским институцијама.
Као последица наведеног, значајан број пацијената се у психијатријским болницама задржава на дуги рок, неки и доживотно, многи из социјалних разлога, управо због тога што не постоји могућност њиховог збрињавања у заједници.
Поједине психијатријске болнице попримају азиларни карактер, јер је у бројним случајевима реч о изопштавању особа са менталним сметњама из заједнице, а не о њиховом лечењу. Запоставља се да дугорочно задржавање пацијената у дислоцираним психијатријским болницама, посебно у смештајним условима који не испуњавају важеће стандарде, само по себи може бити извор појединачних случајева тортуре, а у сваком случају представља нечовечно и понижавајуће поступање.
Велики недостатак Закона о заштити лица са менталним сметњама је што предвиђа меру изолације. Комитет УН против тортуре је става да изолација особа са тешким или акутним менталним сметњама није дозвољена, а Специјални известилац УН за тортуру указује да осамљивање тих лица, у било ком трајању, представља сурово, нечовечно или понижавајуће поступање. Сходно томе, имајући у виду да код нас мера изолације не представљала устаљену праксу, наведене одредбе треба брисати. Одредбе закона о добровољном смештају у психијатријску установу садрже недостатке који имају за последицу ограничавање слободе пацијената. То је у случајевима када се особе са менталним сметњама хоспитализују на основу сагласности за пријем коју су дали у стању изузетне узнемирености, или ако су сагласност дали чланови уже породице или њихови стараоци.
Посебну пажњу треба обратити на законом прописане рокове који се односе на задржавање, односно смештај без пристанка у психијатријску установу. Наиме, за разлику од задржаног лица од стране полиције или тужиоца које мора бити изведено пред суд најкасније у року од 48 сати, особа са менталним сметњама коју је нпр. пред викенд задржао психијатар сусрешће се са судијом тек након седам дана.
