Оружани сукоби и злочини почињени током деведесетих година оставили су тешко наслеђе државама насталим на територији некадашње Југославије. Више од сто хиљада убијених, десетине хиљада мучених и силованих и више од десет хиљада грађана који се и даље воде као нестали, као и стотине хиљада расељених људи чија имовина је уништена, представљају терет са којим се постконфликтна друштва тешко суочавају.
Последице сурових дешавања је тешко отклонити, међутим, процес успостављања такозване транзиционе правде је могуће остварити кроз разоткривање свих релевантних чињеница и јавног признање извршених злочина, а пре свега кроз ефикасно и свеобухватно утврђивање индивидуалне кривичне одговорности починилаца.
У циљу исправљања неправди чињених у нашој прошлости и постизања неопходног помирења, које представља полазну основу за развој демократских процеса, неопходно је посветити посебну пажњу праву жртава на репарацију. То подразумева признање и разумевање патњи жртава, признање њиховог достојанства и спремност да се реинтегришу у друштво, а не да се осећају грађанима другог реда чије се патње игноришу.Репарације представљају комплексан систем. Пре свега, то су материјална давања (на пример, у новцу или добрима) или ослобођење жртава од пореских, социјалних и других редовних плаћања. Веома значајне су симболичке репарације које се огледају, пре свега, у јавном и недвосмисленом признању злочина: комеморацијама, спомен- обележјима, данима сећања, називима установа, тргова, улица... Репарације могу да се односе на конкретну жртву, а уколико су права лица повређена из разлога што су припадници одређене групе, на пример одређеног народа или вероисповести, репарације треба усмерити у афирмацију положаја те групе као целине. Репарација обухвата право на реституцију, компензацију и рехабилитацију.
У Србији није успостављен правни оквир који обезбеђује остваривање права цивилних жртава рата на репарацију у складу са важећим стандардима. Постојећи Закон о правима цивилних инвалида рата, као и закони којима су прописана права бораца, војних инвалида и њихових породица, нису задовољавајућа решења.
Наиме, за остваривање права прописаних Законом о правима цивилних инвалида рата услов је да је жртва страдала „од стране непријатеља“. Наведеном одредбом елиминишу се сви они који су били жртве регуларних државних војних или полицијских снага, као и других оружаних формација под њиховом командом или толерисаних од стране државне власти.
Услов је и да се повреда права десила за време рата и ратних операција, па су сви они који су током деведесетих година били жртве изван периода од три месеца током 1999. године, у коме је СРЈ формално била у оружаном сукобу, онемогућени да остваре права, иако су им повреде права причињене у вези са ратним дејствима.
Даље, Закон жртвом сматра само „лице код кога наступи телесно оштећење од најмање 50 одсто“. На тај начин из круга жртава искључена су сва лица која су претрпела озбиљне, па и доживотне последице насиља. Ово има за последицу да ниједна жртва силовања не може остварити право на репарацију.
На крају, указао бих да Закон, као услов за остваривање права на месечну новчану надокнаду, предвиђа „социјалну угроженост“, на који начин је ово право сведено на социјалну помоћ. Тиме жртве, односно њихове породице које нису социјално угрожене, не могу остварити једно од значајних права на репарацију.
